kreativnadestrukcija

Kreativna destrukcija – dobitnici i gubitnici

Ukoliko postavimo pitanje šta to razlikuje snažne privrede od onih slabih, izdvajajući najznačajniji ali ne i jedini faktor, to bi bila sposobnost privrede na stvaranje i uvođenje tehnoloških inovacija. Ako su ove inovacije motor stabilne i snažne privrede, onda je kreativna destrukcija njeno gorivo koje joj obezbeđuje da se kreće!

Kreativna destrukcija predstavlja proces prelaska privrede na efikasniji nivo, a cena stvaranja tih efikasnijih struktura  jeste „razbijanje“ onih postojećih tromih i neefikasnih. Postojeći resursi se prebacuju na nove stukture, nova preduzeća i tehnologije preuzimaju primat u odnosu na stare. Recimo, da bi se „rodila” automobilska industrija, morala je da „umre“ industrija koja se bavila proizvodnjom kočija. Ujedno, automobilska industrija je otvorila još veći prostor za razvoj postojećih i pojavu novih industrija. Najbitnija stvar koju obezbeđuje kreativna destrukcija je mogućnost pojave preduzetnika sa vizijom korišćenja novih tehnologija. Međutim, ako je recept za privredni rast tako jednostavan i očigledan, u čemu je problem u njegovoj primeni? Problem leži u donosiocima odluka na vlasti, tj političarima.

Postoji vekovima duga tradicija sputavanja kreativne destrukcije iz vrlo jednostavnog razloga. Kreativna destrukcija osim što donosi novu prepraspodelu dohotka, donosi i novu preraspodelu moći i odnosa snaga u politici. Izdvojićemo nekoliko primera:

1) Krajem XVI veka kraljica Elizabeta I, kao i njen naslednik, su zabranili korišćenje jednog patenta, mašine koja je olakšavala pletenje, uz konstataciju da bi to imalo ozbiljne posledice na njene podanike, te bi ih lišio posla ručnog tkanja i načinilo prosjacima. Zapravo je postojao strah od stvaranja nove preduzetničke elite, kao i reakcije manufakturnih proivođača na pojavu mašine koja obavlja njihove poslove efikasnije od njih.

2) Nešto kasnije, pronalazak parne mašine i parobroda je bila dobra prilika da transport robe postane ujedno brži i jeftiniji, međutim, osim što je prvom parobrodu bilo zabranjeno slobodno da plovi, završio je zapaljen i potpuno uništen. Sve to na inicijativu politički vrlo uticajnih monopolista iz esnafa lađara u dosluhu sa lokalnim vlastima. Slično kao i u prethodnom primeru, strah od oduzimanja privilegija koji je posedovao esnaf je uticao da izvrše pritisak na vlasti da ograniče nešto što je predstavljalo pojavu nove konkurencije.

 3) Nešto svežiji i bliži primer dolazi iz Srbije, a to je zabrana kompaniji za pružanje taksi usluga (Uber) da dođe na domaće tržište. Dolaskom ove kompanije, taksi tržište bi bilo primorano da se adaptira na nove okolnosti i jaku konkurenciju, međutim, odlučeno je da je bolja opcija da korisnici taksija plaćaju daleko skuplje usluge zarad mira na taksi tržištu, imajući u vidu snažan lobi koji imaju taksi udruženja, kao i mogućnost lakog organizovanja..

Ako se nekada država otvoreno i direktno finansirala od izdavanja dozvola privatnim monopolistima da se bave određenim delatnostima, sličan obrazac protekcionizma postoji i danas, putem izdavanja dozvola ili subvencija. Za to postoje dva osnovna razloga:

1) Prvo, oni koji donese odluke ili utiču na njih, imaju direktnu finansijsku korist od ograničavanja pristupu tržišta i održavanja statusa quo;

2) Drugo, oni koji donose odluke ili utiču na njih, boje se moguće neizvenosti i gubitka pozicija, kao i ulaska novih igrača u igru političkog odlučivanja koji bi ograničili njihovu političku moć (time i eventualnu finansijsku korist).

Kao zaključak se nameće da je institucionalni okvir koji dozvoljava kreativnu destrukciju moguć samo ukoliko je pritisak zahteva privrede „odozdo“ toliko jak da nosioci vlasti popuste, pa da oni koji predstavljaju buduće ekonomske (pa i političke) gubitnike, jednostavno prihvate novonastale okolnosti. U ređim slučajevima takva inicijativa dolazi „odozgo“, što je rezultat drugih oblika pritisaka (poput integracija u EU, sporazuma i sl).

Sprečavanje kreativne destrukcije predstavlja kratkoročno rešenje za održavanje stabilnosi i mira, dok je dugoročno neisplativa i neodrživa. Sa druge strane, njeno favorizovanje donosi kratoročnu neizvesnost i dugoročnu finansijsku dobit za širu zajednicu.

Autor – Boris Feldeždi