kiosci

Kiosci u Beogradu – štetna i bespotrebna regulacija

Kreatori javnih politika se često susreću sa pitanjem da li neku oblast regulisati ili prepustiti tržištu. Početkom godine je grad Beograd doneo Odluku o postavljanju bašte ugostiteljskog objekta na teritoriji grada Beograda (videti komentar na tu gradsku odluku: link). Ključna stvar koja je regulisana u toj odluci jeste da senila (suncobrani, zaštita od sunca) u baštama ugostiteljskih objekata mogu biti postavljeni u samo tri boje: beloj, crnoj i bež. Tada smo se pitali da li je moguće da je grad Beograd rešio da reguliše tu oblast.

Pre par dana je najavljena nova regulacija od strane grada Beograda, ovog puta je ideja da se standardizuju/unifikuju kiosci na teritoriji grada Beograda do kraja 2018. godine (tri centralne gradske opštine – Savski venac, Vračar i Stari grad tu odluku će morati da sprovedu do kraja 2017. godine).

Kako je naglašeno, Beograd će imati jednoobrazne kioske vrlo modernog dizajna, dok frižideri za sladoled i za pića više neće moći da stoje ispred kioska, već samo u njemu.

Alternativa regulaciji (normiranju) jeste prepuštanje tržišnim mehanizmima, koje pretpostavlja vid uređenja društva kada se kreatori javnih politika (vlasti na bilo kom nivou) povlače iz određene oblasti i prepuštaju je da je tržište samoreguliše. Tržišta često, postižu mnogo bolje efekte i pravedniju alokaciju resursa u društvu. Ali, svakako, tržišta nisu savršeni alokatori resursa i imaju svoje felere (loše posledice), a tu je onda prilika za kreatore javnih politika da osmisle način kako da reše probleme. Kao vid tržišnih felera se smatraju negativne eksternalije (loše posledice po okolinu) i problem obezbeđivanja javnih dobara i saradnje u društvu. To znači da, u situacijama kada nema loših posledica po okolinu i kada se obezbede javna dobra, tržišta predstavljaju optimalan alokator resursa.

Ideja da se standardizuju kiosci u Beogradu otvara niz pitanja:

Kao prvo, odakle ideja kreatorima javnih politika u Beogradu da regulišu izgled kioska? Da li je tržište pokazalo loše poseldice (felere) u ovoj oblasti? Da li je izgled kioska javno dobro? Da li su različiti izgledi kioska proizvodili loše posledice po okolinu (negativne eksternalije)? Odgovor na sva tri prethodna pitanja je – ne. Prema tome, ne postoji razlog da grad Beograd reguliše izgled kioska.

Drugo pitanje jeste da li su kreatori javnih politika u Beogradu svesni koje su potencijalne posledice uvođenja standardizacije kioska i kolika je šteta? Svaki vlasnik ili zakupac kioska će morati da menja izgled kioska što predstavlja ozbiljan (neplaniran) trošak za svakog ko se bavi ovim poslom. Ili će morati da menja izgled kioska ili će izaći sa tržišta. Sa druge strane, odluka da frižideri za piće i sladolede ne smeju da budu ispred, već samo unutar kioska stvara dodatni problem. Frižideri unutar kioska se ne vide, što znači da brendovi koji putem sponzorskih ugovora i saradnje doniraju brendirane frižidere kiosicma na korišćenje u zamenu za reklamu, više neće imati interes da to rade. To znači da će svaki vlasnik ili zakupac kioska morati da nabavlja (kupuje) nove frižidere što stvara još jedan dodatni (neplanirani) trošak. U svakom slučaju, bespotrebna regulacija pravi potpunu pometnju, na do sada tržišno održivom modelu samouređivanja izgleda kioska. Prema tome, ovakva regulacija grada će imati i ekonomski loše efekte po vlasnike i zakupce kioska, kao i na one koji su zaposleni u ovoj oblasti ili poput brendova i kompanija koje svoje proizvode reklamiraju i prodaju na kioscima. Do sada je jedini (najveći) problem na tržištu bila visoka cena zakupa objekata (kioska) kod gradskih opština (link).

Treće pitanje koje otvaramo jeste zašto se uvodi unifikacija izgleda kioska? Da li ikome smetaju različiti izgledi kioska? Ukoliko je razlog estetske prilike, postavljamo pitanje ko je taj ko odlučuje šta je lepo ili nije? Loše posledice koje unifikacija proizvodi su mnogo ozbiljnije od različitih izgleda i boja kioska. Problem je dokle će ovakve i slične regulacije ići i grad Beograd ne bi smeo da se bavi ovakvim stvarima i da reguliše oblasti u kojima nema tržišnih felera.

Ukoliko se zapitamo šta je bio razlog za unifikaciju kioska u Beogradu, možemo ponuditi dva slična odgovora. Opšti odgovor jeste da je ovakva odluka doneta pod uticajem određenih lobi grupa, ne bi li se mimo tržišta izvukao profit (koncept poznat pod nazivom: rentseeking). Prvi mogući odgovor znači da je određena kompanija preko svojih političkih veza izlobirala ovaku odluku ne bi li proizvodnjom kioska po propisanim standardima došla do profita. Drugi mogući odgovor jeste da određeni akter na tržištu kioska, kroz regulaciju grada želi da ostvari profit, izlaskom određenih aktera sa tržišta čime bi se otvorila mogućnost za ulazak ili veći udeo na tržištu.

Šta god da je razlog standardizacije kioska, ono je ekonomski štetno i društveno neprihvatljivo. Vlasti na bilo kom nivou moraju da znaju gde je granica regulacije društva. Grad Beograd to, kako vidimo i u ovom novom primeru, ne zna. Gradska intervencija u ekonomiji uvek stvara dobitnike i gubitnike, bez obzira kako se manifestuje.

Autor: Boban Stojanović