china

Kontroverzna politika jednog deteta u Kini

Krajem septembra ove godine navršiće se trideset pet godina od uvođenja jedne od najkontraverznijih javnih politika, kineske „politike planiranje porodice“. Čini se da ne postoji nijedna javna politika koja je u predhodnih trideset pet godina toliko različito ocenjivana. Za jedne ona je monstuozni primer kršenja ljudskih prava i primer nesagledivo lošeg  socijalnog  inženjeringa, dok drugi ukazuju na njene neverovatno dejstvo na ekonomski sistem i kako bez jedne takve politike Kina danas ne bi mogla da bude jedna od najjačih ekonomskih sila.

Da bi bolje razumeli situaciji u kojoj su se našli kineski zvaničnici i koja je na kraju doprinela da donesu ovakvu politiku, moramo se vratiti sedamdesetak godina unazad. Od kraja Drugog svetskog rata, pa sve do početka osamdesetih godina u Kini, koja je i tada  bilo najmnogoljudnija zemlja na svetu, dolazi do značajnog povećanja stanovništva (1949. godine Kina je imala oko 540 miliona, dok je 1976. godine 940 miliona stanovnika). Postoje brojni razlozi koji mogu da objasne ovoliku stopu rasta, ali demografi najčešće izdvajaju značajan razvoj higijenskih uslova života stanovništva, veću pristupačnost lekarskoj pomoći, a samim tim i izostanak većih smrtonosnih epidemija koje su u Kini, ali i u ostatku sveta više bile pravilo nego izuzetak. Ovakva situacija dovela je do drastičnog povećanja životnog veka (sa 37 godina u 1949.godini do 66 godina u 1976. godini) kao i smanjenja smrtnosti novorođenih (od 227/1000 1949. godine na 53/1000 1981. godine). Svakako ne treba zaboraviti i političko-društvene uticaje, pre svega relativno stabilnu društvenu situaciji i izostanak ratova sa većim žrtvama, ali i zvaničnu ideologija komunističe partije koje podsticala porodice na što više potomstva. Stav komunističke vlasti polako se menja krajem šezdesetih godina, usled sve većih i češćih pojava gladi uzrokavane dramatičnog povećanja stanovništva, ali i porazne Maove reforme sela. Budući da je kineska vlast uvidela da je postojeće stanje sa brojem stanovnika neodrživo i da proizvodnja hrane ne prati trend rasta stanovništva, kineska vlast odstupa od doktrine porodice sa velikim brojem dece i počinje da propagira ideju o četvoročlanoj porodici kao idealnoj. Treba napomenuti da je ovakav stav vlasti i dalje bio na nivou predloga za članove komunističke partije, ali bez zakonske podloge. Do značajne promene dolazi osvajanjem vlasti Deng Sjaopinga 1978. godine i njegovim sveobuhvatnim ekonomskim reformama koje su tridesetak godina kasnije Kinu svrstale u jednu od najjačih ekonomskih sila sveta. Politika jednog deteta je bila jedna od tih mera.

Politika jednog deteta je zvanično stupila na snagu 18. septembra 1980. godine i planirana je kao jednogeneracijski projekat. Samu primenu zakona prepuštena je novoosnovanom Nacionalnom komitetu za planiranje porodice. Treba napomenuti da su postojale grupe stanovništva koje su bile izuzete iz ovog zakona. U prvom redu etničke manjine, kao i ruralni stanovnici Kine, u slučaju da je prvo dete bilo žensko. Suština politike jednog deteta sastojala se od primoravanja kineskih porodica na rađanje samo jednog deteta. Zakonske mere koje su preduzimane u slučaju nepoštovanja ovog zakona bile su izuzetno stroge. Parovi koji su prekrišili zakon bili su kažnjavani novčano (u nekim slučajevima čak i zatvorom), drugorođenoj deci bila su uskraćena socijalna prava od socijalne pomoći, prava na školstvo, kao i lečenje o trošku države. Posle prvog porođaja žene su morale da odlaze na redovne lekarske preglede na kojima bi lekari ustanovljavali da li su ponovo trudne. U slučaju pozitivnog odgovora, bila bi primenjeni nasilnan prekid trudnoće ili čak sterilizaciju. Zvanični podaci Ministarstva zdravlja Kine govore govore da je u periodu trajanja ovog programa izvršeno 330 miliona abortusa, kao i 196 miliona sterilizacija žena. I ako po mnogo čemu kontroverzan program, politika jednog deteta dovela je do određenih pozitivnih dejstva. Prvobitni plan o zaustavljanju nekontrolisanog rasta stanovništva je ostvaren (plan programa je bio da Kina do kraja dvadesetog  veka ima 1.2 milijarde stanovnika). Takođe program je omogućio da kineske porodice ekonomski ojačaju, budući da je glavni problem kineskih porodica bila mnogočlanost i nemogućnost prehranjivanja kao i školovanja njihovih članova. Sa  rastom ekonomskoj moći kineskih porodica, dolazi do značajnog rasta visoko obrazovanih osoba, kao i daleko bolje zdravstvene zaštite.  Iako ne možemo tvrditi da je politika jednog deteta isključivo zaslužna za drastično poboljšavanje uslova života u Kini u predhodnih trideset godina, ona je zasigurno bila jedan od faktora.  

Teško je zamislivo da ovoliko velika i radikalna javna politika prolazi bez negativnih uticaja na strukturu društva kao i odnosa unutar nje. Svakako jedan od  najveći negativnih uticaja ovakve politike možemo videti u demografskom stanju Kine. Ako pogledamo demografsku kartu Kine lako je uočljiv prirodni disbalans i među polovima. Sadašnji podaci govore da je broj muške dece nesrazmerno veći u odnosu na žensku (117/100, dok je prirodni balans 103/100). Ovaj podatak može se objasniti kulturološkim nasleđem u kojem je muško dete cenjenije u odnosu na žensko, pa bi u kasnijem periodu trudnoće, ukoliko bi se ispostavilo da je beba ženskog pola, često dolazilo do prekida trudnoće. Sama ova činjenica uzrokovala je pojavu velikog broja neoženjenih Kineza (oko 50 miliona) usled polnog disbalansa. Daleko značajniji problem može se uočiti u starosnoj strukturi društva. U narednih pet godina broj ljudi u Kini koji su stariji od šezdeset godina skočiće 178 miliona na 221 milion. Do 2050 čak četvrtina kineskog stanovništva biće starija od 60 godina. Ovakav trend usled nerazvijenog penzionog sistema izazvaće šire probleme i uticati na ekonomsko stanje kineskog društva. Problem “4-2-1“ (problem kada radno sposoban pojedinac mora da izdržava oba roditelja usled nedostatka penzionog sistema) je sve izraženiji i vrlo loše se odražava na ekonomsko stanje kineskih porodica. Ovaj trend u kineskom društvu vremenom će postati sve izraženiji. Ekonomisti upozoravaju na ekonomske poteškoće sa kojima će se Kina neminovno suočiti u narednih trideset do četrdeset godina usled politike jednog deteta. Pre svega one se ogledaju u sve manjem broju radnosposobnih pojedinaca. Čak i da kineske vlasti danas prekinu program kontrole rađanja, situacija se neće popraviti najranije do 2035.

Na kraju treba pomenuti da se unutar kineske stručne javnosti pojavljuju se sve jači glasovi o neminovnosti ukinanja politike jednog deteta. Ovakav stav stručne javnosti doveo je do pomeranja u stavu kineske vlasti o programu jednog deteta. Sredinom godine kinesko Ministarstvo zdravlja objavilo je da razmatra mogućnost uvođenja novog programa takozvanog „Drugog deteta“ u kome će se stanovštvu dozvoliti rađanje drugog deteta. Ipak, ministarstvo nije dalo precizan rok u kome će se novi zakon uvesti. Nama ostaje kineska politika jednog deteta kao odličan primer kako radikalne javne politike i socijalni inženjering proizvode dalekosežne potrese i probleme u društvu koje se sada čine većim od problema koje je trebalo da reši.

AutorIgor Radak