heallllttt

Finansiranje zdravstvene zaštite – Bizmark ili Beveridž

U Republici Srbiji je trenutno na snazi model finansiranja zdravstvene zaštite putem doprinosa za zdravstveno osiguranje (tzv. Bizmarkov model). Sa druge strane, u uporednoj praksi je poznat i drugi model (tzv. Beveridžov model) koji podrazumeva finansiranje zdravstvene zaštite putem opštih poreskih prihoda.

Od sredine XX veka, značajan broj zemalja se opredelio za Beveridžov model finansiranja: Velika Britanija, Norveška, Irska, Švedska, Danska, Finska, Italija, Portugal, Grčka, Španija, kao i istočnoevropske države za vreme komunizma, pre početka procesa tranzicije. Iako se nekome može činiti da razlika između ova dva modela nije velika, ona ima nesumnjive ekonomske implikacije, što će ukratko i biti pokazano.

Socijalni doprinosi u Srbiji predstavljaju obavezna plaćanja državi i značajna su stavka poreskih prihoda. Obavezni doprinosi jesu doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, za zdravstveno osiguranje i za osiguranje od nezaposlenosti. Trenutna stopa doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje iznosi 10.3%. Dakle, finansiranje zdravstva se u Srbiji obavlja putem doprinosa, pri čemu uplatioci doprinosa imaju pravo da koriste usluge zdravstvene zaštite.

Ovakav sistem finansiranja zdravstvene zaštite odmah otvara dva problema. Prvo, uplatioci doprinosa ne stiču nužno korist srazmeran uplaćenim sredstvima; drugo, pojedinim ugroženim slojevima je onemogućena zdravstvena zaštita bez uplate. Jedan od najvažnijih preduslova uspeha sistema zdravstvene zaštite jeste njegova obuhvatnost, odnosno potreba da se unutar tog sistema nađe čitava populacija. Budući da finansiranje putem doprinosa ostavlja određeni broj građana bez zdravstvene zaštite, već se ovde može uvideti korist od prelaska na finansiranje putem opštih poreskih prihoda.

Doprinosi za zdravstveno osiguranje predstavljaju ogromno fiskalno opterećenje rada. Ukoliko bi se načinio prelazak na Beveridžov model, to opterećenje bi se smanjilo, što bi dalje vodilo smanjenju cene radne snage i rastu tražnje za njom, čime bi se na kraju došlo do smanjenja nezaposlenosti. Sa druge strane, smanjenje fiskalnog opterećenja bi najviše osetili radnici sa mimimalnim primanjima, a budući da je u strukturi nezaposlenih u Srbiji najveći broj onih koji su slabije kvalifikovani, promena modela finansiranja zdravstvene zaštite bi dodatno pomogla da se smanji nezaposlenost te grupacije. Jasno je da bi navedena mera značajno doprinela smanjenju nezaposlenosti, što je jedan od gorućih ekonomskih problema naše države.

Za sve države, naročito za one u razvoju, pa time i za Srbiju, neophodne su strane direktne investicije. Nivo stranih direktnih investicija se značajno smanjio prethodnih godina i potrebno je napraviti pozitivan ambijent kako bi se njihov broj i obim uvećao.

Jedna od pozitivnih mera jeste smanjenje fiskalnog opterećenja zarada, do čega je, između ostalog, moguće doći promenom modela finansiranja zdravstvene zaštite. Budući da je Srbija u regionalnim, a naročito u evropskim okvirima konkurentna kada je reč o neto ceni radne snage, dodatni stimulans bi bio smanjenje obaveznih socijalnih doprinosa. Imajući to u vidu, nije teško doći do zaključka da bi Srbija postala atraktivna za stane direktne investicije, što bi opet pozitivno uticalo na povećanje zaposlenosti.

Ukoliko bi se smanjilo opterećenje zarada, pozitivan efekat bi bio vidljiv i na polju smanjenja „rada na sivo“. Poslodavci svojim zaposlenima koji „rade na sivo“ isplaćuju minimalne mesečne plate, dok im ostatak novca daju direktno, te taj novac ostaje neregistrovan, a samim tim i neoporezovan. Jedan od razloga za ovakvo ponašanje jeste i visoko fiskalno opterećenje zarada. Upravo se u sferi poreza na zarade dešava najveća utaja poreza. Ukoliko bi se smanjilo ovo opterećenje, povećala bi se poreska disciplina, smanjila siva ekonomija, čime bismo na kraju došli i do dodatnih javnih prihoda.

Fiskalno opterećenje rada se nedvosmisleno očituje u povećanju cena izvoznih dobara. Uvođenje zdravstvenog finansiranja iz poreza bi smanjilo fiskalno opterećenje rada, te bi Srbija postala cenovno konkurentna upravo zbog smanjenja oporezivanja faktora koji utiče na cenovnu strukturu izvoznih dobara. Ovom merom se promoviše izvoz, a samim tim se pozitivno utiče na smanjenje ogromnog trgovinskog deficita.

Oporezivanje fakora proizvodnje, među kojima se nalazi i rad, direktno destimuliše proizvodnju. Ukoliko se posmatra na dugi rok, sadašnje oporezivanje rada negativno utiče na alokaciju resursa u budućnosti. Ukoliko se želi postići dugoročni ekonomski rast, mora se smanjiti oporezivanje faktora proizvodnje, pa je samim tim ekonomski efikasno da se dodatno smanjenje oporezivanja rada obezbedi putem promene modela finansiranja zdravstvene zaštite.

Još jedna direktna dobit za državu u slučaju ukidanja doprinosa za zdravstveno osiguranje, jeste znatna ušteda novca putem smanjenja preglomaznog državnog aparata u ovoj sferi. Takođe, zdravstveni sistemi koji se finansiraju iz poreza su, u poređenju sa sistemima koji se finansiraju iz doprinosa, uspešniji u kontrolisanju javnih izdataka za zdravstvo.

Na kraju, ali ne i najmanje važno, prelaskom na Beveridžov model bi se postigla veća pravičnost, budući da bi se zaposleni sa najmanjim primanjima doveli u bolji položaj, kao što je već i pokazano. Takođe, povećala bi se društvena kohezija, koja je značajan faktor opstanka svake zajednice.

Naravno, Beveridžov model finansiranja zdravstvene zaštite nije savršen. S obzirom da podrazumeva da svi građani imaju zdravstvenu zaštitu, postoje rizici eventualnog nižeg kvaliteta zdravstvene zaštite. Međutim, ako uzmemo u obzir da je u Srbiji zdravstvena zaštita već niskog kvaliteta a da je Beveridžov model zdravstvene zaštite zasnovan na lekaru opšte prakse, koji ima veća ovlašćenja i plaćen je po broju njemu na brigu poverenih osoba i delimično prema broju obavljenih usluga, možemo da zaključimo da bi unapređivanje primarne zdravstvene zaštite unapredilo opšte zdravlje građana Srbije.

Imajući sve navedeno u vidu, nesumnjivo je da bi prelazak sa Bizmarkovog na Beveridžov model finansiranja zdravstvene zaštite, odnosno prelazak sa finansiranja zdravstvene zaštite putem doprinosa za zdravstveno osiguranje na finansiranje putem opštih poreskih prihoda, donelo višestruke ekonomske i društvene benefite, kao što je prethodno navedeno i argumentovano.

Autor – Miloš Hrkalović