Illustration depicting a green chalk board with a homeschooling concept.

Školovanje kod kuće – kada i kako?

Roditelj(i), odnosno staratelj(i) učenika u Srbiji ima(ju) pravo da za svoje dete izabere(u) jedan od nekoliko načina sticanja osnovnog obrazovanja. Zakonom o osnovnom obrazovanju i vaspitanju koji je usvojen u junu 2013. godine, pored javnih i privatnih škola, po prvi put uvedena je i mogućnost obrazovanja kod kuće[1].

Širi uslovi obrazovanja kod kuće propisani su zakonom – roditelj je obavezan da u tekućoj školskoj godini najavi školi koju dete pohađa da će ono od sledeće godine biti školovano kod kuće. Time se škola obavezuje da organizuje polaganje razrednih ispita za to dete i da vodi evidenciju o njegovim obrazovnim rezultatima. Član zakona koji reguliše školovanje kod kuće završava se najavom da bliže uslove za ostvarivanje i način osiguranja kvaliteta i vrednovanja nastave propisuje ministar.

Ovakva formulacija u zakonu ostavlja širok prostor slobode za roditelje da nastavu organizuju i prilagode onome što smatraju da bi bio najbolji obrazovno-vaspitni proces za njihovo dete. Jedino što formalno stoji na putu kućnom obrazovanju u Srbiji jeste deo propisa koji je ostavljen kao diskreciono pravo ministra prosvete i nauke. Iako će se u junu navršiti dve godine od uvođenja školovanja kod kuće u Srbiji, nijedan od tri ministra obrazovanja koji su se promenili za to vreme nije našao za shodno da propiše bliže uslove za ostvarivanje školovanja kod kuće.

Neki od verovatnih razloga jesu trenutno mali broj zainteresovanih lica koja bi iskoristila mogućnost kućnog školovanja, neupoznatost roditelja da takva mogućnost postoji, ali treba imati u vidu i da oblast koju bi ministar trebalo bliže da reguliše nije nimalo jednostavna.

Šta je školovanje kod kuće?

Prisutno u brojnim državama sveta, a najzastupljenije u SAD, Kanadi, Australiji i Velikoj Britaniji, školovanje kod kuće (homeschooling ili home education) predstavlja alternativu školovanju u obrazovnim institucijama – pretvaranje doma u učionicu. Obrazovni proces sprovode tutori ili sami roditelji/staratelji, zavisno od mogućnosti i opredeljenja roditelja/staratelja. U Sjedinjenim Američkim Državama procenjeno je da se gotovo dva miliona dece školuje kod kuće (3,4% dece školskog uzrasta) i njihov broj neprestano raste[2]. Obuhvat regulacije u SAD kreće se od obaveznog nadzora obrazovanja deteta od strane licenciranog nastavnika, do izostanka bilo kakve regulacije kućnog školovanja[3].

Očigledni razlozi za odabir ovakvog pristupa obrazovanju dolaze u slučajevima dece koja su vremenski i prostorno ograničena. Velika udaljenost od najbliže škole, zdravstveni problemi koji boravak u školi čine nemogućim ili napornim, izražavanje talenta za umetnost ili sport kod nadarene dece i drugo.

Manje očigledni razlozi koji se zapravo najčešće navode kao razlozi zbog kojih roditelji/staratelji biraju da svoju decu školuju kod kuće jesu nezadovoljstvo školskim sistemom i želja za većim uticajem nad obrazovanjem svog deteta[4]. Kućno školovanje omogućava roditeljima/starateljima da sa svojim detetom lakše i svrsishodnije organizuju vreme i da izbegnu pauze u obrazovanju koje se javljaju tokom letnjih/zimskih raspusta ili tokom štrajkova prosvetnih radnika. Ovakav pristup omogućava roditeljima i da njihovo dete ispuni formalno propisane ishode učenja i da u isto vreme filtriraju i izbace suvišne informacije iz procesa učenja, kao i da ga dopune kvalitetnijim sadržajem.

Jedan od najčešćih argumenata protiv odsustvovanja dece iz formalnog institucionalnog obrazovnog sistema jeste pretpostavka da je socijalizacija deteta ugrožena ili nemoguća van škole. Socijalizacija je ujedno i najčešći razlog zbog kojeg se roditelji/staratelji odlučuju da decu ne upišu ili povuku iz institucija – loš uticaj drugih đaka, zlostavljanje, prisustvo narkotika, alkohola, duvana i maloletničkih seksualnih odnosa u predominantnim društvenim normama u školi. Mogućnost da dođe do loše socijalizacije u školi ne pruža odgovor na pitanje o mogućnostima socijalizacije dece koja se školuju kod kuće, ali istraživanja pokazuju da se deca koja prolaze kroz kućno školovanje ne susreću sa problemima u društvenim odnosima, ili su čak bolje socijalizovana od dece iz formalnih institucija.

Potrebno je napomenuti da postoje problemi sa studijama koje se bave obrazovanjem, naročito kada su predmet istraživanja usko specifične grupe poput dece koja se školuju kod kuće[5] [6]. Ipak, čak i kritički nastrojena istraživanja pokazuju da je pitanje socijalizacije ove dece rešeno kroz njihovu interakciju sa drugom decom koja se školuju kod kuće ili učešćem u različitim vanškolskim aktivnostima.

Pored pitanja socijalizacije, najčešći argument protiv kućnog školovanja je sumnja da su roditelji/staratelji u stanju da obezbede kvalitetno obrazovanje svojoj deci. U zemljama u kojima postoji mogućnost školovanja kod kuće razvijeni su i obrazovni paketi, kako od strane državnih tako i od privatnih izdavača, namenjeni i prilagođeni roditeljima, odnosno tutorima. Uobičajeni regulatorni pristup obuhvata propisane ishode učenja i obavezno testiranje u određenim vremenskim intervalima (uglavnom na kraju godine). U slučaju da dete ne uspe da položi test(ove) iz prvog ili drugog puta, obavezno je upisivanje, odnosno povratak deteta u školu. Propisivanje očekivanih rezultata učenja osigurava kvalitet obrazovanja, i za razliku od propisivanja procesa učenja ostavlja prostor za kreativnije popunjavanje slobodnog vremena. Proverom znanja se ujedno onemogućava da školovanje kod kuće bude iskorišćeno kao izgovor da deca uopšte ne dobiju osnovno obrazovanje.

Problemi koji se nalaze pred ministrom prosvete

Pre svega, da bi zakonska mogućnost kućnog obrazovanja mogla da se primenjuje, neophodno je da ministar prosvete u što kraćem roku propiše bliže uslove za ostvarivanje školovanja kod kuće. Pod ovim se podrazumeva način osiguranja kvaliteta obrazovanja kao i način vrednovanja obrazovanja stečenog na ovaj način.

Postoji ogroman prostor za različite vidove regulisanja kvaliteta i vrednovanja obrazovanja kod kuće, ali imajući u vidu da Zakon daje diskreciona ovlašćenja ministru da taj prostor popuni, trebalo bi pristupiti regulaciji sa oprezom i dugoročnom perspektivom. Jednom propisane uslove ne bi trebalo menjati kako se obrazovni proces ne bi narušio i kako bi se osigurala izvesnost uslova koje država postavlja pred roditelje/staratelje.

Ministarstvo bi trebalo da iskoristi i vreme dok najavljeni Zakon o udžbenicima ne dođe na dnevni red Narodne Skupštine da u njega uključi i prostor za razvijanje specijalizovanih udžbenika za decu koja se školuju kod kuće.

Ostvarivanje propisanih rezultata i testiranje na prvi pogled deluju kao relativno jednostavan deo regulacije, ali treba imati na umu da kreiranje testova i sprovođenje ispita predstavlja prostor za diskriminaciju dece koja se školuju kod kuće. Neophodno je da Ministarstvo osigura jednak tretman u vidu težine i složenosti zadataka koji bi se postavili pred decu koja dobijaju kućno obrazovanje i da spreči svaki pokušaj da se ovaj pristup obrazovanju obesmisli.

Autor – Lav Boris Kozakijević