nepismenost

Problem funkcionalne (ne)pismenosti u Srbiji

Uvod

Problem funkcionalne nepismenosti postaje sve očigledniji kako na čitavoj planeti, tako i u Evropi, regionu i u Srbiji. To govori niz strategija OECD-a, UNESCO-a kao i specijalizovanih komiteta EU. Funkcionalna pismenost se odnosi na stanje da se ispravno čita, piše i govori, uz razumevanje, kao i da pročitano može da se primeni, a ne samo da se fabrikuje. Prema nekim današnjim merilima, ishod obrazovanja bi trebalo da bude sticanje funkcionalnih primenljivih znanja. U okviru školovanja funkcionalna znanja se razvijaju usmeravanjem obrazovnih procesa prema učeniku i njegovim aktivnostima. Postmoderno doba dovelo je do toga da više nije dovoljno posedovanje samo elementarne jezičke pismenosti koja se odnosi na poznavanje čitanja i pisanja. Kompetentna osoba današnjice mora posedovati i sekundarnu ili funkcionalnu pismenost, koja podrazumeva razumevanje pisanih uputstava u svakodnevnoj komunikaciji, kao i tercijarnu pismenost (informaciona, informatička ili računarska, digitalna, medijska, vizuelna, društvena pismenost link). Pojam funkcionalne nepismenosti se odnosi na stanje kad posedovani nivo pismenosti nije dovoljan da individua odgovori na zahteve koji se pred njega stavljaju na poslu, da razume savremene tendencije, da aktivno participira u životu zajednice. Ovakva osoba može posedovati formalno obrazovanje, ali ono je samo nužan, ne i dovoljan uslov da se bude deo funkcionalno nepismene populacije.

Stanje u Srbiji

Funkcionalna pismenost je osnovni instrument koji se mora posedovati da bi osoba bila konkurentna u današnjim okolnostima modernih tehnoloških i ekonomskih tokova, da bi mogla na lakši način da usvoji stečeno obrazovanje i primeni ga u svojoj profesionalnoj karijeri. Funkcionalna pismenost je deo šireg pojma obrazovanja. Kako su u Srbiji skoro svi pokušaji reforme obrazovanja bili vrlo slabog efekta, tako i jedna njena vrlo bitna komponenta, funkcionalna pismenost, nije unapređena značajno u poslednjih 25 godina.  Glavni problem je što se još pri osnovnom obrazovanju učenik usmerava da reprodukuje ono što je napisano u udžbenicima, a ne da primenjuje i kritički promišlja stečeno znanje. To se nastavlja i u srednjoj školi i na fakultetu, tako da dobijamo masu formalno obrazovnih kadrova sa gomilom enciklopedijskog znanja bez veština koje bi moglo da služe kompanijama i da pomognu pri zapošljavanju. Pored toga postoje razne druge regresivne tendencije. U Srbiji je 2010. godine,  bilo 1.35 miliona ljudi bez osnovne škole ili sa nekoliko razreda iste. Ta brojka odgovara brojci potpuno ili delimično nepismenih ljudi u našoj zemlji. Trećina srednjoškolaca ne ume da primeni znanje stečeno u školi, što znači da imamo 17 odsto stanovništva koje je nepismeno i 23 odsto sa završenom samo osnovnom školom, što su alrmantni podaci. Procenjuje se da je gotovo polovina populacije naše zemlje funkcionalno nepismena, što znači da ne može da razume ono što pročita ili da primeni stečeno znanje. To dalje implicira da je verovatno još veći broj onih koji su informatički i računarski nepismeni. Rezultati PISA testova koji se sprovode nad osnovcima i srednjoškolcima daju nam razloga za brigu. Prema podacima iz 2012. godine među osnovcima, 40 % đaka je funkcionalno nepismeno u matematici, a 33 % njih pokazuje niska postignuća iz čitalačke pismenosti. U oblasti matematike osvojili smo 449 poena, a međunarodni prosek je 500. Što se tiče srednjioškolaca 40% njih je funkcionalno nepismeno u matematici, 35 % u nauci, a 33% u čitalačkoj pismenosti. Podaci nam govore da vlasti moraju ozbiljno da se pozabave ovim problemom, jer naš obrazovni sistem proizvodi masu formalno obrazovanih ljudi koji ne znaju kako da unovče svoje stečeno obrazovanje. Jedan od projekata koji bi trebalo da smanji broj onih bez osnovnog obrazovanja je Projekat „Druga šansa“. Ovaj projekat je započet 2010. godine, finansiran je bespovratnom pomoći EU i kroz saradnju sa 70 osnovnih škola, 84 srednje stručne škole i brojnim ekspertima razvio je i testirao savremen program za osnovno obrazovanje odraslih.

Evropska perspektiva

evropa

Svaki peti 15-godišnjak je funkcionalno nepismen. Više od 80 miliona ljudi poseduje nizak ili osnovni stepen pismenosti. Evropska Komisija je saopštila da školu prerano napušta svaki treći petnaestogodišnji stanovnik Malte, Portugala i Španije, ali i svaki deseti u Austriji, Češkoj, Finskoj, Litvaniji, Poljskoj, Slovačkoj i Sloveniji. Uz to, procenat pismenosti i funkcionalne pismenosti je na nezadovoljavajućem nivou. Da bi poboljšala pismenost građana, EU je osnovala ekspertski panel na čelu sa holandskom princezom Lorentijen, koja je i izaslanica UNESKO-a za pismenost. Ova činjenica je i te kako relevantna za Srbiju, pošto je jedan od njenih osnovnih strateških planova integracija u EU. Za razliku od srpskih učenika, njihovi vršnjaci u razvijenim evropskim zemljama mnogo bolje znaju da primene naučeno u praksi. Evropski prosek funkcionalne nepismenosti je 20 odsto, a postavljeni cilj EU je da se do 2020. godine smanji ispod 15 odsto. Finski obrazovni sistem se pokazao kao najbolji u Evropi i funkcionalna nepismenost kod njih je ispod 10 odsto. Trebalo bi da učimo od zemalja kao što je Poljska, koja je do devedesetih imala sličan obrazovni sistem našem, ali su ozbiljnim reformama uspeli da naprave veliki pomak, tako da danas imaju najveće poboljšanje na PISA testiranju. Naši učenici pokazali su isti nivo znanja kao Rumuni i Bugari, dok su malo bolji od Albanaca i vršnjaka iz Crne Gore, ali mnogo zaostaju za učenicima iz Slovenije i Hrvatske.


grafikon1

Izvor: 24 sata

Umesto zaključka

Potrebna je jedna slojevita strukturna i sadržinska reforma obrazovanja od osnovnog do visokog. Mora se promeniti način na koji se stiče obrazovanje, da bi se povećao broj funkcionalno pismenih. Funkcionalna pismenost je jedna od nužnih stavki na kojoj se mora uporno raditi da bi se povećala konkurentnost naše radne snage u odnosu ne evropsku radnu snagu, tako i konkurentnost i snaga naše ekonomije. Problem u Srbiji je da nepismeni uče našu decu pismenosti. Nastavnici nisu na nivou da pruže deci osnovu da budu funkcionalno pismena. Pismenost je celoživotni proces, koji se ne odigrava samo kroz formalno obrazovanje, već i kroz interakciju sa svim ljudima koji nas okružuju. Nastavnici najviše utiču na razvijanje funkcionalne pismenosti i to kroz usmeravanje učenika na razumevanje reči i izgradnju mreže pojmova, povezivanjem sa prethodnim znanjem na smislen način, obezbeđivanjem da uslovi u kojima se uči bude što sličniji uslovima u kojima treba primeniti ono što je naučeno. Pored toga, nastavnik treba da poseduje mehanizme kojima može da proverava da li se kod učenika razvija funkcionalna pismenost. Potrebna je takva reforma obrazovanja, posle koje učenik neće morati da uči stvari koje ga čine pasivnim, nemotivisanim, već da znanja koja stiče u školi može da primeni u realnim situacijama, u okviru vanškolskih aktivnosti, koje će ga podstaći da postane još angažovaniji u nastavi, i da pruži svoj maksimum. Jedan od pozitivnih primera je Finska reforma obrazovanja, koje je od svih specijalizovanih agencija dobija najviše ocene. ideja za jednu radikalnu novinu, želja da se ukinu predmeti, i da učenici izučavaju fenomene poput Evropske unije, u okviru kojeg će đaci učiti o jezicima, istoriji, geografiji, je ideja na koju se treba ugledati. (link).

“Through literacy you can begin to see the universe. Through music you can reach anybody. Between the two there is you, unstoppable.”

Autor Enes Dinić