zelenaekonomija

Zelena ekonomija i potencijali reciklažne industrije

U poslednje vreme stalno čujemo kako je zelena ekonomija budućnost, da je to naša razvojna šansa. Istina  je da se u zelenoj ekonomiji nalazi razvojna šansa koju Srbija ne koristi dovoljno, ili možda čak uopšte ne koristi. Tri ključna sektora za tranziciju ka zelenoj ekonomiji posmatrano u kontekstu održivog razvoja jesu obnovljivi izvori energije, energetska efikasnost i održiva organska poljoprivreda. Koncept zelene ekonomije posebno ističe razvoj reciklažne industrije, a o nedovoljno razvijenoj reciklažnoj industriji u Srbiji govore i podaci o prošlogodišnjim poplavama, tokom kojih je  generator poplava bio upravo kabasti otpad koji se nekontrolisano baca po koritima reka, a  jedna od posledica jesu poplavljene termoelektrane, zbog kojih smo prošle godine uvezli struju u vrednosti od 300 miliona evra. Neodgovornost je na svima nama i upravo plaćamo i plaćaćemo veliku cenu ukoliko ne promenimo naše ponašanje prema životnoj sredini. Posebnu pažnju na to skreću poslednje procene koje govore da je naš region srednje ili visoko ugrožen od poplava u naredne četiri godine. To je samo jedan od konkretnih primera posledica neadekvatnog tretiranja otpada.

Stanje

Razvoj reciklažne industrije u Srbiji zabeležen je posle 2009. godine donošenjem takozvanog seta zelenih zakona i uvođenjem reciklaže u ekonomski održiv sistem. Država je krajem 2009. godine počela da subvencioniše firme koje se bave tretiranjem otpada gume, kasnije i električnog i elektronskog otpada, akumulatora i ulja. Zatim  uvodi  ekološku taksu po principu ‘’zagađivač plaća’’, koji predstavlja preuzimanje odgovornosti za kretanje i tretman otpada do kraja procesa odnosno do njegovog pretvaranja u neopasan. Tačnije, proizvođači, uvoznici i dristibuteri proizvoda koji nakon upotrebe postaju posebni tokovi otpada, imaju obavezu plaćanja ekološke takse.

Od 2009. godine do danas u Srbiji je registrovano preko 2000 firmi koje se bave sakupljanjem i reciklažom otpada. Da je ova  najmlađa industrijska grana značajna kako  ekološki tako i  ekonomski, govori podatak da je u posede dve godine reciklažna industrija  preko mreže sakupljača otpada uposlila oko 10.000 ljudi, koji bez većih problema mogu da zarade prosečnu platu u Srbiji, odnosno oko 400 evra mesečno.

Srbija trenutno reciklira između 10 i 15% celokupnog otpada, a koliko zaostajemo za Evropom govori to da je evropski prosek preko 50%. Nedavno je usvojena Uredba o utvrđivanju plana smanjenja ambalažnog otpada za period od 2015. do 2019. godine. Opšti ciljevi su da reciklaža te vrste otpada do 2019. godine dostigne 55 odsto, a ponovno iskorišćenje 60 odsto. Kada je reč o specifičnim ciljevima za reciklažu papira, odnosno kartona, on bi sa 38 odsto koliko se očekuje u 2015. godini, trebalo da do 2019. dostigne nivo od 60 odsto. Reciklaža plastike bi sa 14 trebalo da se poveća na 22, 5 odsto do 2019. godine, stakla sa 19 na 43 odsto, dok bi reciklaža metala u 2019. godini  trebalo da iznosi 44 odsto, a drveta 15 odsto.

Problemi

Da sistem ne funkcioniše kako treba govore podaci da je naplata ekološke takse na nezavidnom nivou. Tačnije, naplata takse se kreće oko 40%, što apsolutno nije dovoljno za normalno funkcionisanje reciklažne industrije, koja direktno zavisi od naplate taksi, jer se upravo tim novcem plaćaju nadoknade firmama za prerađeni otpad. Samim tim treba napomenuti da troškove za funkcionisanje reciklažne industrije ne snosi država, već zagađivači i sami građani koji kupovinom određenih proizvoda plaćaju ekološku taksu koja je uračunata u  samu cenu proizvoda.

Drugi problem je gašenje Fonda za zaštitu životne sredine 2012. godine, čime izostaju dalja ulaganja u sakupljačku  infrastrukturu, koja dalje uzrokuje nedostatak sirovina, zbog čega je industrija reciklaže otpadnog kartona i papira primorana da uvozi otpad iz okruženja, a fabrike za reciklažu plastike posluju sa manje od 50% popunjenosti kapaciteta, čime je ugrožen njihov dalji razvoj. U 2014. godini u Srbiji je plasirano oko 40 hiljada tona PET amblaže, a reciklirano 13,5 hiljada tona, što je 35% ukupne količine, dok industrija poseduje kapacitete od 33 hiljada tona, što znači da je popunjenost kapaciteta 40%. To govori u prilog nedovoljno razvijenoj infrastrukturi sakupljača, koji igraju ključnu ulogu u reciklažnoj industriji.

Razvoj je ugrožen i neizmirenim dugovanjima države prema reciklažnoj industriji. Naima, dug države za 2013. godinu koji je sa zakašnjenjem izmiren, bio je 1,5 milijardi dinara, a za 2014. godinu 1,9 milijardi dinara. To ne samo da je ugozilo razvoj već i sam opstanak pojedinih firmi.

Još jedan od problema je potpuno netransparentno trošenje sredstava iz lokalnih ekoloških fondova, koji je za  prethodnu godinu po procenama Privredne komore Srbije iznosio oko 4,5 milijardi dinara. Sve to je uzrokovalo pad  reciklažne industrije u dvocifrenom procentu po svim kategorijama – po broju zaposlenih, po količini prerađenog otpada, investicijama, izvozu i prihodima na domaćem tržištu.

Zaključak

Da bi se ostvario nacionalni cilj od 60 odsto iskorišćenog ambalažnog otpada u 2019. godini neophodno je definisati ciljeve kako za privredu, tako i za lokalne samouprave, koliko ambalažnog otpada moraju da sakupe i pošalju na reciklažu, da se maksimalno iskoriste reciklažni kapaciteti i otvore novi, a da se izgradnja novih deponija vrši prema EU standardima čime bi se stalo na put nastajanjima divljih deponija koje su brojne  u Srbiji i predstavljaju veliki problem.

 Finansiranje zelene ekonomije u Srbiji je osnovni problem, ponovnim konstituisanjem Fonda za zaštitu životne sredine osigurala bi se finansijska sredstva, a pooštravanjem inspekcijskog nadzora i povećanjem naplate ekološke takse na 100% omogućilo bi nesmetani rad i razvoj reciklažne industrije.

Predstoji i donošenje zakonske regulative, kojom će se stanovništvo u Srbiji obavezati  da brine o razdvajanju otpada, ali i o odlaganju. Primarna selekcija otpada u domaćinstvima po uzoru na razvijenije zemlje najbolje se podstiče sistemom nagrađivanja, poput umanjenja računa koje građani plaćaju, ali i kaznenom politikom različitih vrsta, u zavisnosti od težine prekršaja.

Do tada treba raditi na edukaciji stanovništva i podizanju svesti o potrebi menjanja ekoloških navika. Procenjuje se da Srbija godišnje gubi 50 miliona evra zbog toga što ne reciklira, čak 80% otpada završi na deponijama, a to su nepovratni gubici.

Autor – Miloš Stančić