volonteri

Reč-dve o Zakonu o volontiranju

Zakon o volontiranju koji je u našoj zemlji usvojen 2010. godine prema oceni stručne javnosti ne predstavlja zadovoljavajući pravni okvir za razvoj volontiranja, pre svega zato što tretira volontiranje kao oblik radno-pravnog odnosa, a ne kao dobrovoljnu inicijativu građana. Osim toga, problem predstavlja i to što zakon uvodi opštu obavezu organizatorima volontiranja da vode evidenciju o kratkoročnom i dugoročnom volontiranju, što dovodi do nepotrebnih troškova, ali i destimuliše razvoj kulture volontiranja.

Postojeći zakon kao neadekvatan

Građanske inicijative su praktično od usvajanja ovog zakona ukazivale na njegove praznine i propuste. Radna grupa koja je pripremala predlog važećeg zakona nije uvažila sugestije civilnog društva koje se pre svega odnose na sam duh zakona, koji umesto da podstiče volontiranje, svodi ga na takoreći radno-pravni odnos.

“Od početka primene ovog zakona ukazujemo na potrebu da se barem pojedine njegove odredbe promene. Kada se desila situacija sa poplavama tokom koje smo imali u praksi potvrdu naših stavova koji se, pre svega odnose na kratkoročno volontiranje, Ministarstvo omladine i sporta, kao najzainteresovanije u odnosu na ostale državne organe, aktuelizovalo je zahteve civilnog sektora za izmenama Zakona o volontiranju. Na žalost, tada smo se suočili sa problemom međusektorske saradnje i nerazumevanja potrebe za izmenom zakona koju je iskazalo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.”

“Odredbe Zakona kojima se propisuje obaveza organizatora volontiranja, da se pod pretnjom novčane kazne, prijavi u evidenciju ministarstva, otvaraju pitanje saglasnosti Zakona sa članom 11 Evropske konvencije o ljudskim pravima (sloboda udruživanja) jer ima za posledicu režim dvostruke registracije za obavljanje statutarne delatnosti udruženja.”

Objašnjava Bojana Selaković, menadžerka programa za javne politike Građanskih inicijativa.

Godinu dana od usvajanja Zakona o volontiranju došlo se do zaključka da zakon ne pruža zadovoljavajući pravni okvir, kao i da je suštinski neprimenjiv. Od tada se još uvek ništa nije promenilo. Na Panel diskusiji koju su organizovale Građanske inicijative u saradnji sa Evropskim centrom za neprofitno pravo 2011. godine, nekoliko predstavnika organizacija koje se bave volontiranjem iznelo je svoje zaključke o zakonu, njihova iskustva o istom, ali i šta je potrebno izmeniti da bi se problem rešio. Nakon toga se ništa nije dešavalo. Ne postoje ni naznake da će se nešto po tom pitanju promeniti.

Za lica između navršenih 15 i 18 godina zakon propisuje strožije uslove za volontiranje (saglasnost roditelja) nego što je to slučaj sa zaključivanjem ugovora o radu, koji se može samostalno zaključiti sa navršenih 15 godina.

Zakonom se detaljno normira privatno-pravni odnos između volontera i organizatora volonterskih aktivnosti, kako u slučaju dugoročnog, tako i u slučaju kratkoročnog volontiranja, iako se ne radi o odnosu na koji se primenjuju opšta pravila obligacionog prava. Ovakav normativni pristup ima za posledicu prenormiranost zakona i visoke transakacione troškove njegove primene. Takođe, još jedan u nizu nedostataka koji postoje u Zakonu o volontiranju jeste i taj što on zapravo ne prepoznaje korporativno volontiranje, kao i sve specifičnosti koje u vezi sa njim postoje.

Korporativno volontiranje

Podaci kojima raspolaže Forum za odgovorno poslovanje govore da je 4155 zaposlenih u kompanijama članicama u toku 2013. godine učestvovalo u volonterskim aktivnostima u ukupnom trajanju od 9900 sati i da bi monetarna vrednost njihovog rada iznosila 3,4 miliona dinara, ukoliko bi se računalo na osnovu prosečne zarade u toj godini.

Milica Mišković iz Foruma za odgovorno poslovanje objašnjava na koji način postojeći zakon ograničava oblast korporativnog volontiranja i daje predloge uz pomoć kojih bi ovaj problem mogao biti rešen.

“Zapravo je reč o obliku društveno odgovornog poslovanja u kome kompanija omogućava svojim zaposlenima da, ukoliko to žele, svoje vreme, znanja i veštine posvete društvu, omogućavajući im da volontiraju u radno vreme ili pokrivajući druge troškove volontiranja. Kako u tom slučaju zaposleni i kompanija već imaju određeni pravni odnos, ovo pitanje bi pre svega trebalo biti uređeno internim politikama kompanije. U tom smislu, zakon bi trebalo najpre da definiše i prepozna korporativno volontiranje i da se eventualno zadrži na zahtevu da korporativno volontiranje u kompaniji treba da bude jasno definisano internom politikom”.

Dobra ili loša strana evidencije volontiranja

Rasprostranjeno je mišljenje da je od velikog značaja za sve volontere da njihov rad bude evidentiran, kao i da svako od njih poseduje svoje volonterske knjižice u kojima bi bili upisivani njihovi sati volontiranja kao i celokupno iskustvo koje su stekli volontirajući,  jer bi to moglo da im bude od koristiti kada budu aplicirali za budući posao.

Marjan Cvetković, predsednik Upravnog odbora Krovne organizacije mladih Srbije, ističe da su standardizacija i vrednovanje volontera dva ključna elementa na kojima bi u budućnosti trebalo da se radi, i da to može da obezbedi samo Zakon o volontiranju.

“Potrebno je da sa volonterima rade stručni ljudi i potrebna je standardizacija volonterskog menadžmenta. Da volonter bude uvek siguran da volontira da da doprinos, da nauči nešto, bude podrška, a ne situacija zloupotrebe, manipulacije ili jeftine eksploatacije. I suština je da neko vrednuje volonterski angažman”.

Sa druge strane, Milica Mišković objašnjava kako Zakon o volontiranju utiče na evidenciju volontiranja kada je u pitanju oblast korporativnog volontiranja, pitajući se da li ga podstiče ili ipak diskriminiše.

“Druga specifičnost u vezi sa korporativnim volontiranjem odnosi se na dužinu i trajanje volontiranja, s obzirom na to da se ono najčešće sprovodi kao tzv. ad-hoc volontiranje, koje ne zahteva više od 10 sati nedeljno, najduže 30 dana sa prekidima ili bez prekida. Tako posmatrano, kompanija ili organizacija-korisnik volonterskog rada u slučaju pojavljivanja u svojstvu organizatora volontiranja ne bi imala obavezu prijavljivanja i evidentiranja ovih aktivnosti, što s jedne strane predstavlja olakšavajuću okolnost, ali otvara pitanje opravdanosti uvođenja i tačnosti evidencija o volontiranju na nacionalnom nivou, kada jedan ogroman volonterski potencijal ostaje praktično nevidljiv.”

Tekst je napisan u okviru Info Biltena koji je pokrenuo Regionalni volonterski centar – Pančevo.

Autor: Milica Dačić