privatnostinternet

Privatnost na internetu?

Da li ste znali da jedna od mnogobrojnih privatnih agencija za prikupljanje podataka na internetu ’BlueKai’ poseduje privatne podatke osamdeset odsto američkih građana? Sami podaci uglavnom se odnose na potrošačke navike, hobije, lokacije gde najčešće izlazite na piće ili jedete, ali i o ozbiljnijim stvarima poput okvirima kućnog budžeta ili političkog opredeljenja. Da ste ovu, danas činjenicu zastupali pre samo dve godine smatrali bi vas pobornikom teorija zavere, ali danas ne.

Da bi se razumela čitava situacija moramo se vratiti godinu i po dana unazad u jun 2013. godine. Pre tog datuma, na povrede privatnosti gradjana na internetu gledalo se sa određenom dozom lakoće i naivnosti. Smatralo se da računarski ’pismena’ osoba nema čega da se plaši na internetu pod uslovom da na mailove u kojima ih nepoznati advokat obaveštava o ogromnom nasledstvu ne odgovara tako što će poslati broj svoje kreditne kartice. Ovaj, kako sada vidimo lakomisleni i naivni stav oboren je krajem juna 2013.

Grudva koja je pokrenula celu lavinu informacija bio je bivši agent Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) Edvard Snouden. Snouden juna 2013. godine izlazi u javnost sa tajnim dokumetima, pre svega preko britanskog ’Gardijana’ i americkog ’Vašington posta’ o aktivnostima, do tada ne toliko poznate, Nacionalne bezbednosne agencije o neovlašćenom nadgledanju i praćenju ogromnog broja američkih građana. Da stvar bude gora kasnijim istraživanjima otkriveno je da su nadgledani i milioni građana širom sveta. Takođe bezbednosne agencije su od vodećih internet kompanija u velikom broju (oko 37.000 zahteva, za šest meseci 2014. godine) zahtevale baze podataka, pre svega od Googla, Facebooka, Twittera, ali i od Whatsapp i Skype. Praćenja i prisluškivanja nisu pošteđene ni nemačka kancelarka Angela Merkel i brazilska predsednica Dilme Rusof kao ni mnogi drugi svetski lideri. Da cela situacija po NSA bude gora samo par meseci pre obelodanjivanju Snoudenovih dokumenata dosio se prvi teroristički napad na tlu Sjedinjenih država posle jedanestog septembra, za vreme bostonskog maratona. Sa pravom su mnogi građani i mediji pitali da li su mere sveopšteg prisluškivanja i praćenja imaju bilo kakve pozitivne efekte. Ovakva ili slična pitanja sve su prisutnije u vodećim svetskim medija posle napada na francuski časopis ’Šarli ebdo’.

Sa stanovišta javnih politika stvari ne stoji ni malo svetlije, kako kod nas tako i u svetu. Posle terorističkog napada 11. septembra, Bušova administracija uvodi takozvani ’Patriotski zakon’, koji je, između ostalog, davao NSA neograničenu slobodu (bez sudskog naloga) da zabeleži dužinu i vreme kao i podatke ko je koga zvao na teritoriji Sjedinjenih država. Najnoviji pokušaj da se ovo stanje promeni bio je prošlogodišnji predlog o reformi Nacionalne bezbednosne agencije. Na predlog Demokratske stranke, novembra prošle godine, trebao je biti usvojen takozvani ’Zakon o američkoj slobodi agenata’ koji bi određenim članovima zakona nametnuo obavezu agencijama da za svaki pojedinačni telefonski razgovor ili praćenje internet aktivnosti moraju da obezbede sudski nalog. Međutim iako je sam zakon imao podršku i predsednika Sjedinjenih država Baraka Obame, kao i zagovornika prava na privatnost, telekomunikacijskih i internet kompanija ovaj zakon nije došao do Senata, samim tim pravni okviri pod kojima je NSA i ostale obaveštajne agencije delovale ostaje isti, barem do sredine ove godine kada ističe važenje takozvanog ’Patrioskog zakona’.

Što se tiče Republike Srbije ovu oblast reguliše Zakon o elektronskim komunikacijama iz 2010. godine. Najveća izmena ovag zakona dogodila se sredinom 2013. godine kada je Ustavni sud, članove 128 i 129 proglasio neustavnim. Ovim članovima zakona je propisano da mimo odluke suda nadležne službe mogu da pristupe zadržanim podacima, to jest informacijama o tome ko je koga, kada i odakle zvao i koliko je trajao razgovor. Ipak sam zakon i pored manjih izmena ne pruža odgovarajuće zakonske okvire i takođe zakon nije usaglašen sa evropskim normama. Sadašnjim propisima Republike Srbije ne regulišu se i i vrlo važne oblasti poput video-nadzora. Trenutnim propisima nije jasno ko ima pravo da snima građane, ali i ostaje pitanje ko čuva ove podatke i na koji način ih koristi. Pored ovih očiglednih narušavanja privatnosti građana primećene su i drugi oblaci zadiranja u privatnost građana. Pre svega nadzorom nad upotrebom interneta, pregledavanjem elektronske pošte i pribavljanje zdravstvenih podataka zaposlenih, ali i praćenjem pomoću GPS uređaja i mobilnih telefona uključujući i direktan nadzor nad razgovorima.

I na kraju treba pomenutu da do određenih pozitivnih koraka u ovoj oblasti dolazi pre svega iz Kancelarije poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Iz Kancelarije poverenika, Vladi je dostavljen novi model zakona koji bi značajno unapredio i modernizovao postojeće stanje u mnogim oblasti zaštite privatnosti građana. Nažalost Vlada i dalje nije uzela u razmatranje novi predlog zakona.

AutorIgor Radak