prostitucija

Regulacija prostitucije – modeli i prakse

S vremena na vreme u javnosti Srbije pomene se pitanje odnosa države prema prostituciji, odnosno da li je status quo u kome je prostitucija zabranjena dobar ili bi prostitucija trebalo da bude legalizovana. Početkom godine ova tema ponovo se pojavila u javnosti, makar na par dana. Nakon što je jedan istaknuti političar sugerisao da postoje argumenti za legalizaciju prostitucije, drugi političari koji su se tim povodom oglasili  i jasno su se izjasnili da legalizacija za njih nije prihvatljiva opcija, bez izlaganja konkretnih argumenata.

Regulacija prostitucije ili njen izostanak predstavlja put putem kojeg donosioci odluka vide da se određeni problemi (ukoliko ih prepoznaju kao nešto na šta bi trebalo da reaguju) mogu rešiti. Među tim problemima najvažniji su trgovina ljudima, prisiljavanje na prostituciju, bezbednost osoba koje se bave prostitucijom, bezbednost osoba koje koriste usluge prostitutki, kao i pitanje individualne slobode – da li je dozvoljeno raspolagati svojim telom na način koji pojedinac smatra najboljim?

Samo u Evropskoj uniji postoji nekoliko osnovnih modela odnosa države prema prostituciji – legalizacija, dekriminalizacija, zabrana. Ne tretiraju se svi mogući oblici prostitucije jednako, u pojedinim zemljama u potpunosti su legalni (uz određene regulative) i individualna prostitucija i bordeli, dok su u drugim zemljama bordeli zabranjeni.

 

Zabrana prostitucije

Pod zabranom se ovde misli na krivično gonjenje svih vidova pronalaženja prostitutki (u bordelu ili na ulici) i(li) korisnika njihovih usluga. Republike Srbija i Hrvatska kao krivično delo definišu propagiranje, podsticanje, podvođenje i prostituisanje (član 184. Krivičnog zakonika RS, član 157. Kaznenog zakona RH). Zabranjivanje prostitucije od strane zakonodavca predstavlja jasnu nameru da se ovaj problem kontroliše sa strane ponude seksualnih usluga.

Ideja je da ukoliko pojedinci znaju da je određena delatnost zabranjena, neće se njome ni baviti. S obzirom da je i kod drugih brojnih delatnosti koje su zabranjene zakonom jasno da zabrana ne utiče podjednako na sve i ne ukida postojanje potražnje i ponude, ovakva politika nigde nije dovela do nestanka prostitucije, ali jeste proizvela brojne negativne posledice. Prostitutke u takvom sistemu bivaju gurnute ka svetu podzemlja, a njihovo zdravstveno stanje (i stanje njihovih mušterija) postaje ozbiljan problem. Pored društvene stigme, javlja se i strah od krivičnog gonjenja što ih odvraća od zdravstvenih pregleda.  Zabrana prostitucije, takođe, stvara indirektan podsticaj da se postojeća tražnja za seksualnim uslugama zadovolji putem trgovine ljudima.

Dok je krivično gonjenje osoba koje se bave prostitucijom verovatno najlošiji mogući pristup, Švedska i Norveška zabranu prostitucije sprovode preko drugog aktera prostitucije – mušterije. Krivično gonjenje prostitutki predstavlja borbu na strani ponude, dok udarac na mušterije utiče na potražnju za seksualnim uslugama. Podaci govore da je upravo ovakav pristup, u kojem se krivična odgovornost stavlja na teret korisnika usluga, daleko efikasniji za smanjenje prostitucije – u periodu od 1995. do 2008. godine broj prostitutki na ulicama Stokholma smanjen je za 80%[1].

Problem koji postoji kod švedskog modela je taj da onemogućava dobrovoljnu prostituciju, i time narušava pravo svake osobe da sa svojim telom raspolaže kako želi, dok je verovatno najznačajniji pomak koji se desio u Švedskoj smanjenje žrtava trgovine ljudima.

 

Legalizacija i dekriminalizacija

Osnovni argument da za krivično gonjenje prostitucije nema mesta leži u stavu da je prostitucija u suštini bezazlena jer se kao i svi dozvoljeni međuljudski odnosi zasniva na odsustvu prisile, odnosno na uzajamnom pristanku dve ili više osoba.

Ključni argumenti za zagovaranje legalizacije i dekriminalizacije prostitucije proizilaze iz katastrofalnih rezultata zabrane prostitucije koje smo naveli, i slikaju lepšu sliku prostitucije – veću kontrolu i smanjenje trgovine ljudima, davanje jednakih prava osobama koje se bave prostitucijom, jače garancije bezbednosti i prostitutkama i njihovim klijentima (kako policijsku tako i zdravstvenu.

Razlika između dekriminalizacije i legalizacije prostitucije deluje neznatno, ali može da ima značajne implikacije sa stanovišta javnih politika. Dekriminalizacija označava trenutak u kojem država izjednačava prostituciju sa ostalim normalnim delatnostima – ukida se krivično ili prekršajno gonjenje, ne postoje posebne dozvole i licence i sl. Legalizacija, sa druge strane, predstavlja pristup kojim država uklanja bavljenje prostitucijom iz krivičnog zakonika, ali uvodi prostituciju u legalni tok putem standardizacija i licenci.

Najznačajniji primeri legalizacije prostitucije u Evropi su Nemačka i Holandija. Legalizovanost prostitucije se ogleda u tome da bavljenje prostitucijom i korišćenje usluga osoba koje se bave prostitucijom nije zabranjeno, ali jeste regulisano.

Iako je legalizacija prostitucije najavljena kao veliki korak napred u borbi protiv trgovine ljudima, Nemačka i Holandija kao glavni primeri legalizacije prostitucije nisu dale očekivane rezultate. Više od polovine prostitutki u Holandiji nisu rođene u Holandiji, i brojni bordeli su zatvarani u Amsterdamu zbog sumnji u delovanje organizovanog kriminala i trgovine ljudima. Pored bolje zaštite individualnih prostitutki u smislu socijalnog, penzionog i zdravstvenog osiguranja, pojavile su se ozbiljne indicije da se na suzbijanju trgovine ljudima ne radi dovoljno i da je legalizacija bordela omogućila velik upliv osoba iz Istočne Evrope koje se u bordelima pod pritiscima i pretnjama bave prostitucijom.

 

Treći (četvrti) model

Uporednim pregledom različitih pristupa i njihovih efekata na aspekte regulacije prostitucije, pojedini autori su došli do zaključka da je moguće kombinovati dva modela koja daju polovične rezultate kako bi se dobio optimalan rezultat. Samjuel Li i Petra Person[2] predlažu da se napravi mešavina švedskog i holandskog modela: licenciranje prostitutki i kriminalizacija mušterija koje koriste usluge nelicenciranih prostitutki.

Ideja koja se nalazi iza ovog predloga je da bi se time na minimum sveli podsticaji za trgovinom ljudima radi prostitucije – licenciranje prostitutki bi onemogućilo makroe da forsiraju otete osobe jer bi one došle u direktan kontakt sa državnim organima, dok bi se sa druge strane oni obeshrabrili time što bi se potražnja za nelicenciranim prostitutkama smanjila ili bi u potpunosti nestala.

 

Pouke za Srbiju

Potražnja za seksualnim uslugama neće nestati, a postojeći zakonodavni okvir koji zabranjuje, kažnjava i diskriminiše osobe koje se bave prostitucijom je izuzetno loš. Pored društvenih sankcija, državni zakoni onemogućavaju osobama koje se bave prostitucijom da ostvare neka osnovna prava – od penzionog i socijalnog osiguranja, do kontrole zdravstvenog stanja i zaštite ličnosti i imovine od strane državnih organa.

Nije poznat broj osoba koje se bave prostitucijom u Srbiji, i sve brojke se zasnivaju na procenama. Tokom 2014. godine došlo je do značajnog povećanja broja žrtava trgovine ljudima – u prvih šest meseci otkriveno je 86 žrtava trgovine ljudima, od čega je 78 bilo inostranog državljanstva[3].

Promenom odnosa države prema prostitutkama navedeni problemi neće nestati, ali će se stvoriti transparentnije polje u okviru kojeg je moguće na lakši i adekvatniji način uhvatiti se u koštac sa problemima koji postoje u vezi sa prostitucijom u Srbiji. Postoji nekoliko modela iz kojih donosioci odluka u Republici Srbiji mogu da vuku svoje ideje, i na osnovu kojih bi trebalo da promene postojeće stanje stvari koje odgovara samo trgovcima ljudima i ostatku podzemlja.

[1] Waltman, Max, Prohibiting Sex Purchasing and Ending Trafficking: The Swedish Prostitution Law (December 1, 2011). Michigan Journal of International Law, Vol. 33, pp. 133-157, 2011.

[2] Lee, Samuel and Persson, Petra, Human Trafficking and Regulating Prostitution (December 13, 2013). IFN Working Paper No. 996; NYU Stern School of Business EC-12-07; NYU Law and Economics Research Paper No. 12-08.

[3] MUP, Statistika – 2014. godina; Pristupljeno 24. januara 2015. http://www.mup.gov.rs/cms_lat/sadrzaj.nsf/trgovina-ljudima.h

AutorLav Boris Kozakijević