civilnodrustvo

Participacija u kreiranju instrumenata javne politike – primer dobre prakse

Kada se govori o instrumentima javne politike, mora se imati na umu da se u njih mogu ubrojati brojne grupe, kao što su regulacija i normativni akti, novi menadžment vlasti, tržišni mehanizmi, oporezivanje, davanja, javna potrošnja, ali i raznovrsni instrumenti iz oblasti obrazovanja i informisanja.

Najčešće upotrebljavani instrumenti javne politike, barem u Srbiji, jesu regulacija i normativni akti. Ovaj instrument obuhvata zakone, podzakonske akte, administrativnu praksu i procedure.
Donošenje bilo kog akta, zakonskog ili podzakonskog, jeste isključiva nadležnost zakonodavne ili izvršne vlasti. Međutim, značajno je da vlast sama, na kom god nivou, često nije dovoljno kompetentna da, usled brojnih resursnih ograničenja, na najbolji mogući način kreira određenu politiku.Takođe, sa stanovišta demokratičnosti, uključivanje svih zainteresovanih aktera predstavlja imperativ kod stvaranja bilo koje konkretne politike.

U Srbiji imamo široko rasprostranjenu praksu zaobilaženja konsultacija sa zainteresovanim stranama. Veliki broj pojedinačnih i kolektivnih aktera ostaje izvan procesa donošenja normativnih akata, odnosno ostaje bez mogućnosti davanja konstruktivnih predloga za njihovo poboljšavanje u fazi kreiranja. Naročito je zabrinjavajuće to što se velika većina zakona u 2014. godini donela po hitnom postupku, pa je tako, na primer, od aprila do juna meseca od 31 usvojenog zakona, 30 usvojeno po hitnoj proceduri, što dalje znači bez održavanja adekvatne i pravovremene javne rasprave. Posebno je problematično što se na ovaj način donose i najznačajniji sistemski zakoni.

Suprotno navedenom, identifikuje se proces donošenja Nacionalne strategije za stvaranje podsticajnog okruženja za razvoj civilnog društva u Republici Srbiji za period 2014. do 2018. godine (u daljem tekstu: Nacionalna strategija). Vlada Republike Srbije, tačnije njena Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom (u daljem tekstu: Kancelarija), je 2014. godine donela odluku da je neophodno da se pozabavi pitanjima koja se tiču rada organizacija civilnog društva, te se pristupilo izradi prve Nacionalne strategije. Sam ovaj korak je za pohvalu, ali ono što je tema, jeste inicijalni način kreiranja ovog dokumenta.

Razlozi za zadovoljstvo načinom kreiranja su dvostruki, pri čemu oba oslikavaju težnju za najširom participacijom u ovom procesu. Prvo, svi zainteresovani članovi organizacija civilnog društva su do decembra 2014. godine imali mogućnost da svojim komentarima unaprede radni nacrt Nacionalne strategije. Ovaj proces je bio elektronski, putem sajta Kancelarije, i vrlo jednostavan, imajući u vidu da je zahtevao svega nekoliko koraka za registraciju, nakon čega se moglo pristupiti ostavljanju komentara i uvidu u komentare drugih zainteresovanih. Dakle, bez velikog uloženog napora i bez utroška značajnih resursa, moglo se pristupiti davanju predloga. Druga mera, takođe veoma dobra, jeste niz javnih konsultativnih sastanaka sa predstavnicima organizacija civilnog društva, ali i predstavnicima lokalnih samouprava. Kancelarija je tokom oktobra i novembra održala konsultativne sastanke u deset gradova – Subotici, Novom Sadu, Šapcu, Kruševcu, Zaječaru, Užicu, Novom Pazaru, Vranju, Nišu i Paraćinu. Neophodno je istaći da je prijava za učešće na konsultativnim sastancima bila veoma laka, kao i da su troškovi puta u jednom delu bili pokriveni, što nije zanemarljivo imajući u vidu različita finansijska sredstva kojima raspolažu organizacije civilnog društva. Rad u manjim grupama i odsustvo strogo formalizovane diskusije su u velikoj meri uticali na to da se dođe do zanimljivih predloga kojima se unapređuje Nacionalna strategija.

Budući da je autor ovog teksta učestvovao na jednom konsultativnom sastanku, lično se uverio da se ovaj metod pokazao uspešnim, uzimajući u obzir broj i kvalitet sugestija. Takođe, mora se podvući da je jednakog značaja neposredno učešće predstavnika organizacija civilnog društva, koje su i osnovna oblast koju uređuje Nacionalna strategija, i predstavnika lokalnih samouprava, koje će implemetirati Nacionalnu strategiju i prateći Akcioni plan, usled neophodnosti njihove saradnje u narednom periodu.

Iz svega navedenog, jasno je da je participacija u kreiranju Nacionalne strategije dovedena do najvišeg nivoa, kao i da su na najbolji način uključene sve zainteresovane strane, pre svega usled niskih resursnih troškova. Najavljeno je da se usvajanje Nacionalne strategije očekuje na proleće 2015. godine, nakon kreiranja drugog nacrta i velike javne rasprave, koja će biti održana pre podnošenja dokumenta na uvid Vladi Republike Srbije. Naravno, viši nivo u odnosu na učestvovanje u procesu izrade, jeste prihvatanje kvalitetnih predloga različitih aktera.

Na kraju, poslednji korak koji se mora načiniti je dosledno sprovođenje Nacionalne strategije. Do sada je bilo previše primera kada su različite strategije ostajale samo mrtvo slovo na papiru, ali postoji nada da se to neće desiti i sa Nacionalnom strategijom.

AutorMiloš Hrkalović