demokratija-po-hitnom-postupku_-680x350

Demokratija po hitnom postupku?

Predmet ovog teksta jeste sve učestalija praksa Narodne skupštine da se zakoni donose po hitnom postupku. Cilj teksta jeste da se pokrene rasprava da li donošenje zakona po hitnom postupku narušava demokratičnost ili je samo reč o efikasnijem radu parlamenta.

Deseti saziv Narodne skupštine Republike Srbije konstituisan je 16. aprila 2014. godine. Poslanici su se pokazali kao vredni i zaključno sa novembrom mesecom doneli čak 128 zakona. Ovaj broj,  doduše, i nije toliko veliki u odnosu na statistike predhodnih saziva. Tako je npr. 2013. godine doneto 147 zakona, 2012. godine 130, a najviše zakona doneto je 2009. godine kada su poslanici izglasali čak 265 zakona.

Međutim, ono što je ovde “zabrinjavajuće” jeste činjenica da je mnogo više zakona doneto po hitnom nego redovnom postupku. U ovom sazivu, Narodna skupština je za 8 meseci rada donela 81 zakon po hitnom postupku, naspram 37 zakona koji su doneti po redovnom postupku. Po hitnom postupku donosili su se zakoni koji uređuju različite oblasti, na primer zakon o izmeni zdravstvenog osiguranja, obrazovanja, zakon o zaštiti potrošača, zakoni o potvrđivanju sporazuma o saradnji između Republike Srbije i drugih zemalja.

Pitanje koje se postavlja jeste da li je zaista potrebno da se svi ovi zakoni donose po hitnom postupku, i koliko odsustvo adekvatne rasprave u parlamentu i javne rasprave šteti nama kao građanima.

Prema poslovniku Narodne skupštine utvrđena je procedura za donošenje zakona po hitnom postupku. Prema članu 167, Poslovnika Narodne skupštine, po hitnom postupku mogu se   doneti zakoni kojima se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a nedonošenje zakona po hitnom postupku  moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi,  bezbednost zemlje i rada organa i organizacija, kao i radi ispunjenja međunarodnih obaveza i usklađivanja propisa sa propisima Evropske unije.

Može se izneti argument da je veliki broj zakona koji su doneti po hitnom postupku donet radi uskađivanja propisa Republike Srbije sa propisima Evropske Unije. Međutim, ono što moramo da znamo jeste da se zakon po hitnom postupku donosi “izuzetno”, i da treba da predstavlja izuzetak a ne pravilo. Činjenica da se u Srbiji veliki broj zakona donosi po hitnom postupku znači da se zakoni donose bez rasprave i bez mogućnosti uticaja na iste.

Glavna razlika između donošenja zakona po hitnom i redovnom postupku jeste vreme. Procedura donošenja zakona po hitnom postupku je znatno jednostavnija i kraća. Naime, kada se zakon donosi po hitnom postupku dovoljno je  podneti predlog zakona 24h pre početka sednice. Predlagač zakona je dužan da uz predlog zakona navede razloge za donošenje zakona po hitnom postupku. O svakom predlogu da se zakon stavi na red dnevne sednice po hitnom postupku, Narodna skupština odlučuje prilikom utvrđivanja dnevnog reda, bez pretresa odmah po prijemu predloga zakona. Ukoliko se ovaj predlog ne prihvati, predlog zakona ostaje u skupštinskoj proceduri i  razmatra se po redovnom postupku.

Postupak usvajanja zakona po redovnoj proceduri traje znatno duže. Kada predlog zakona stigne u skupštinu, ukoliko ispunjava sve zakonom i poslovnikom predviđene uslove, dostavlja se skupštinskim odborima. Na dnevni red predlog zakona može se uvrstiti u roku ne kraćem od 15 dana od dana njegovog podnošenja. Zatim, predlog zakona razmatraju nadležni skupštinski odbor i Vlada, ukoliko ona nije predlagač zakona. Odbor i Vlada dužni su da se izjasne da li prihvataju predlog zakona u celini ili sa izmenama, koje dostavljaju u formi amandmana, i to u roku ne kraćem od 5 dana do početka sednice Narodne skupštine na kojoj se razmatra predlog zakona. Na sednici nadležnog odbora se prvo vodi načelni pretres, a zatim pretres u pojedinostima. Nakon ovoga, o predlogu zakona se odlučuje na sednici Narodne skupštine. Na sednici Narodne skupštine takođe, prvo se vodi načelni pretres a zatim pretres o pojedinostima. Od završenog načelnog pretresa, do otvaranja pretresa predloga zakona o pojedinosti mora da prođe najmanje 24 časa. Kada se završi rasprava o predlogu zakona, pristupa se glasanju. Ukoliko narodni poslanici usvoje zakon, on počinje da važi osmog dana od dana objavljivanja zakona u Službenom glasniku.

Kao što možemo da vidimo, donošenje zakona po redovnom postupku traje znatno duže. Od trenutka kada predlog zakona stigne u skupštinu, pa do trenutka kada se zakon izglasava i počinje da važi mora da protekne minimum 30-40 dana. Ovakva procedura osmišljenja je sa razlogom. Naime, poslanicima je potrebno vreme kako bi se upozali sa predlogom zakona, i pripremili za raspravu. Pisanje amandmana zahteva vreme. Još važnije je da građani imaju vremena da se upoznaju sa zakonima o kojima se u skupštini raspravlja. U skupštini se donose zakoni koji će imati ključni uticaj na živote svih građana. S obzirom da Srbija usklađuje svoje zakonodavstvo za propisima EU, i da se donose sistemski zakoni veoma je važno da se odvoji adekvatno vreme za rasprave, naročito za javne rasprave. Javne rasprave su jedno od sredstava koje obezbeđuju transparentnost rada državnih organa  i njihov cilj je povećanje demokratskog učešća građana i njihovih predstavnika u postupcima formulisanja zakona. Javne rasprave omogućavaju da se u proces formulisanja zakona i podzakonskih akata uključi i stručna javnost, i tako ukaže na problematične odredbe. Iako zakon o državnoj upravi propisuje obavezu državnim organima da organizuju javnu raspravu kada se donose novi propisi, ovaj instrument  se ne koristi u dovoljnoj meri.  Razlog za to  je što su zakonske odredbe o javnim raspravama loše uređene, ne postoji jasno određen oblik debate koji se mora organizovati, a za državne organe koji propuste da sprovedu javnu raspravu nisu predviđene sankcije. Takođe, građani nisu u dovoljnoj meri zaiteresovani za javne rasprave. Naravno, kada se zakon donosi po hitnom postupku, javna raspava se ne sprovodi.

Postavlja se pitanje koliku štetu trpe građani, i koliko su ugrožene naše slobode i prava  u kada se zakoni poput Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima, i drugi zakoni koji se tiču naših sloboda, donose su po hitnom postupku. Takođe, još jedan problem, suštinski problem koji narušava demokratski poredak jeste što  kada se zakon donosi  po hitnom postupku ne ostavlja se poslanicima dovoljno vremena da prouče predlog zakona.

Podsetila bih na kraju da je Narodna skupština najviše predstavničko telo i nosilac je zakonodavne vlasti u Republici Srbiji i dom demokratije. Poslanici u parlamentu su izabrani od strane građana i njihovi su predstavnici. S obzirom na sve iznete činjenice, može se postaviti pitanje koliko sve učestalija praksa donošenja zakona po hitnom postupku, narušava i ovako krhku demokratiju u Srbiji. Takođe, da li parlament prerasta u telo koje samo verifikuje odluke vlade, u kome je rad poslanika kao predstavnika gradjana obesmišljen?

Pogledati:

http://www.parlament.gov.rs/narodna-skupstina-.871.html

http://www.otvoreniparlament.rs/

http://www.euprava.gov.rs/eParticipacija/javne_rasprave

Autorka teksta – Tamara Vukov