Recept kako čoveka načiniti boljim

Danas smo svedoci velikog broja poziva za pomoć. Bolesti, nesreće, siromaštvo, ratovi donose veliki broj žrtava širom sveta, ostavljajući za sobom one kojima je pomoć potrebna kako bi što lagodnije nastavili sa svojim životima. Zavisno od političkog konteksta i epohe, za pomoć žrtvama odgovornost na sebe su preuzimale, pre svega, posebne organizacije (poput crkve) ili državne institucije. U prvi mah, njihovi „dometi“ altruizma su bili ograničenog (lokalnog ili nacionalnog) karaktera, mehanizmi za podsticanje tog poželjnog ponašanja su varirali, od favorizovanja osećaja zajedništva (odgovorni za svoje članove) do konkretne naredbe uz pretnju sankcije.

Psiholozi su počeli da postavljaju pitanje, šta je prekidač koji nas navodi da se ponašamo altruistično, koji su njegovi uslovi i u kojim situacijama? Kao bitan faktor identifikovali su različit stepen osećaja empatije koje proizvode različite okolnosti. Recimo, vraćate se sa nekog vrlo bitnog događaja, obučeni u svoje omiljeno i najskuplje odelo, prolazite pored reke i vidite osobu koja se davi. Pod uslovom da ste plivač, vrlo verovatno bi priskočili u pomoć, spasili osobi život, ali tim postupkom svesno uništili vrlo vredno odelo od par stotina evra. Međutim, da li bi isto tako, bilo u afektu ili posle dužeg procesa promišljanja, reagovali da je potrebna pomoć velikom broju ljudi pogođenim cunamijem u Indoneziji i donirali novac u vrednosti najskupljeg odela? Istraživanja tvrde ne biste ili ako biste vi, onda ne bi većina ljudi.

Istraživači su podelili naše aktivnosti na osnovu dva modaliteta razmišljanja, iskustveni i misaoni. Srž našeg emocionalnog, intuitivnog delovanja leži u tom iskustvenom, nekritičkom, pa i iracionalnom aspektu prirode, koji pokreće naš osećaj empatije i potrebe da pomognemo nekome u nevolji (zadržaću se na pozitivnim stranama ovog modela mišljenja iako on ujedno generiše veliki broj grešaka i zabluda).

Den Ariely govori o tri posebna uslova koji definišu naše ponašanje u situacijma koje izuskuju neki oblik požrtvovanja i plemenitosti, one su pokretačke sile koji najčešće deluju istovremeno:

  • bliskost – ne odnosi se isključivo na fizičku bliskost, već i osećaj sličnosti i povezanosti sa žrtvom;
  • slikovitost – ne samo vizuelna stimulacija nesreće/žrtve, već i dobar narativan kontekst (tako precizno opisano, da nam slike u glavi proizvode osećaj empatije);
  • efekat „kap u moru“ – vera da možete pomoći žrtvi tragedije (npr, jedno od pravila ponašanja prema Talmudu, „Ko spasi jedan život, kao da je spasio celi svet“).

Činjenica je da postoji nesrazmernost između stvarnih potreba za našom pomoću (veliki broj žrtava, velika materijalna šteta…) i našeg emocionalnog percipiranja tragedije (bliskost, slikovitost). Recimo, taj raskorak vidljiv kada govorimo o izdvojenim novčanim sumama namenjenim za žrtve različitih tragedija, pa je tako fond za pomoć žrtvama pogođenih terorističkim napadom 9/11 višestruko (više od pet puta) veći od fonda za borbu protiv AIDS-a (hiljade žrtava, naspram 40 miliona obolelih). Apstraktne statističke podatke, jednostavno, ne doživljavamo toliko lično kao identifikaciju žrtve unutar anegdote i to bi trebao da bude obrazac kampanja organizacija i institucija koje se bave nekim oblikom pružanja pomoći. Jednostavno, racionalnost ne podstiče saosećanje. Recimo Američko društvo za borbu protiv raka je napravila veliki pomak sa praksom identifikovanjem žrtve, pobuđivanjem emocija kod javnosti zamenjivanjem termina „rast abnormalnih stanica“ sa terminom „rak“ i „izlečeni“ sa terminom „preživeli“.

U ovom kontekstu, dobra strana našeg emotivnog i empatičnog ponašanja, jeste mogućnost stvaranja obrasca ponašanja kod ljudi kada se govori o ovom problemu. Veliki broj naših odluka donosimo u skladu sa trenutnim emotivnim stanjem, a neretko takve odluke prerastaju u obrasce ponašanja ili navike (dok emocije nestanu), pogotovo one dobre odluke zbog kojih se osećamo zadovoljno, ispunjeno i srećno (ukoliko niste serijski ubica, onda ništa). Takav vid ponašanja se naziva „poistovećivanje sa samim sobom“, kao lančana reakcija dobročinstva i osećaja samosatisfakcije.

Donosioci odluka i organizacije koji su direktno uključeni rešavanje problema ovakvog tipa moraju da znaju da, ukoliko žele altruističnog čoveka, ciljaju njegove emocije, a ne njegov racio. Probudite empatiju porukom ili pričom, jer će u suprotnom hladna distanca između žrtve i potencijalnog donatora/dobročinitelja ostati netaknuta. Poruka praktično mora da izazove određen stepen saosećanja i uživljavanja, a na tom temelju proizvede poželjnu reakciju. Jednostavno, izneti argumenti sugerišu da efikasnost leži u mehanizmima pristupa onima koji mogu da pomognu i tako na određen način razviju pozitivnu zavisnost (ponašanje) kod većeg broja ljudi.

AutorBoris Feldeždi