Red heart at the human hands isolated on white

Arhitektura izbora i doniranje organa u Srbiji

Kada govorimo o kreiranju javnih politika, jedan od interesantnijih pristupa koji je konceptualizovan u poslednjih petnaestak godina jeste meki paternalizam, ideja koja se najjednostavnije može predstaviti kao pristup regulaciji društvenih odnosa u kojem se regulator uzdržava od izričitih zabrana i naredbi, pristupa koji se uopšteno naziva tvrdi paternalizam i pokušava da ostavi široku slobodu izbora pojedincima, uz izvesna usmeravanja pojedinaca ka onome što se kreator politike smatra optimalnim rezultatom. Meki paternalizam izvire, pre svega, iz ogromnog broja istraživanja koja su psiholozi sprovodili od sredine dvadesetog veka do danas, posmatrajući način na koji ljudi donose svakodnevne odluke. Jedan od najvažnijih uvida za javnu politiku jeste nešto što je intuitivno svima poznato – da kontekst u kojem se odluka donosi može imati značajan, pa čak i presudan uticaj. Ričard Taler i Kas Sanstajn sa Univerziteta u Čikagu su taj kontekst nazvali arhitektura izbora, a ljude koji stvaraju taj kontekst arhitektama izbora.

Arhitektura izbora predstavlja sve ono što utiče neposredno, na licu mesta, na donosioca odluke. Jednostavnost, jasnoća, pristupačnost, količina informacija, kao i vizuelni i zvučni podsticaji samo su neki od aspekata arhitekture izbora. Način izlaganja proizvoda u prodavnicama ili raspoređivanje namirnica u frižideru kod kuće, dizajn formulara za studentske domove i stipendije kao i dizajn računa (za električnu energiju ili mobilnu telefoniju) i pristupačnost informacija koje se na formularu ili računu nalaze (jasnoća i preglednost), izgled biračkog mesta i raspored kandidata na glasačkim listićima. Nevažno je da li postoji svest i namera o uticaju na ponašanje pojedinaca – suština je u značaju i potencijalu tog, uglavnom nesvesnog, uticaja.

Sistem zaveštanja i doniranja organa je odličan primer efekata koje različiti načini arhitekture izbora imaju na ishod javnih politika. Pri osvrtu na doniranje organa nakon utvrđivanja moždane smrti, postoje dva pristupa države prema svojim građanima u pogledu doniranja organa: pretpostavka saglasnosti i pretpostavka nesaglasnosti. Pretpostavka saglasnosti predstavlja stav zakona i državnih institucija da su svi stanovnici određene države saglasni da se njihovi organi transplantuju drugim licima u slučaju utvrđene moždane smrti. Ukoliko neko ne želi da bude donor organa, u slučaju pretpostavljene saglasnosti na tom licu je da na zakonom propisan način iskaže svoju nesaglasnost – pisanom ili usmenom izjavom koja se beleži kod nadležnog organa. Pretpostavka nesaglasnosti znači da zakon i državne institucije pretpostavljaju da niko ne želi da bude donor organa, sem onih koji eksplicitno izraze svoju želju da nakon smrti njihovi organi budu transplantirani. I u ovom slučaju, zainteresovana lica iskazuju svoj stav na propisan način.

U Republici Srbiji država polazi od pretpostavke nesaglasnosti i transplantacija organa se može obaviti samo sa preminule osobe koja je tokom svog života dala saglasnost da se nakon moždane smrti njeni organi mogu biti transplantirani. Saglasnost se daje preko pismene izjave o pristanku koja se podnosi izabranom lekaru, ovlašćenom licu u RFZO, ovlašćenom licu u Upravi za biomedicinu ili ovlašćenom licu u ustanovi koja obavlja poslove transplantacije. Moguće je obaviti transplantaciju i sa lica koje nije dalo izričitu saglasnost, ukoliko se porodica te osobe (ili njemu bliske osobe) pismeno saglase. Najviše transplantacija u Srbiji izvršeno je tokom 2013. godine – njih 90. Taj broj ne govori mnogo dok ne dobijete informaciju da je samo na listi čekanja za transplantaciju bubrega 700 ljudi. Da bi postala članica Eurotransplanta, odnosno da bi Srbija mogla da računa na mogućnost učešća u međunarodnoj razmeni organa, broj donora mora da dostigne minimum 10/milion stanovnika. Prema podacima iz 2013, Srbija je na 5/milion stanovnika. Očigledno je da sistem u Srbiji ne daje rezultate koji se mogu oceniti pozitivnim.

Postojeća arhitektura izbora je problematična zato što, pre svega, nije jednostavna i zato što je kontekst u kojem bi osoba trebalo da donese odluku o zaveštanju organa takva da negativno utiče na potencijalnog donora. Sa logističke strane, postoje visoki troškovi odlaska kod izabranog lekara kako bi se zaveštali organi – kada postoji potreba da se poseti Dom zdravlja, ljudi to čine kako bi rešili određeni zdravstveni problem, svaka poseta nevezana za lično zdravlje predstavlja trošak u odnosu na radni dan i dostupno slobodno vreme. Odlazak na druga mesta na kojima je moguće dati saglasnost (Uprava za biomedicinu, VMA, filijale RFZO) predstavlja još veći oportunitetni trošak. Sa psihološke strane, izjašnjavanje o saglasnosti da se doniraju organi pretpostavlja promišljanje smrti, što za većinu ljudi predstavlja poslednju stvar o kojoj žele da razmišljaju pored svakodnevnih problema.

Jedan od predloga za izmenu postojećeg zakonodavnog okvira došao je od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, koji je 2013. podneo predlog izmena Zakona o transplantaciji. Izmenama se predlaže uvođenje pretpostavljene saglasnosti, sa mogućnošću isključenja iz programa preko pisane izjave koja se predaje izabranom lekaru ili ovlašćenom licu u Upravi za biomedicinu. Iako je sa stanovišta mekog paternalizma pristup pretpostavljene saglasnosti prihvatljiv, problematična je arhitektura izbora koja bi ovim izmenama nastala.

Pored već opisanog oportunitetnog troška, postoji i mogućnost razvijanja osećaja tenzije koju bi osećale osobe koje ne žele da njihovi organi budu uzeti sa tela nakon smrti, a čiji oportunitetni troškovi su previsoki da bi odvojili vreme za izjašnjavanje nesaglasnosti. Takođe, postavlja se pitanje svesti građana o tome šta pretpostavljena saglasnost i kadaverična transplantacija tačno znače.

Poboljšanje ovog predloga izmena Zakona o transplantaciji bi trebalo tražiti u pojednostavljivanju načina na koji građani Republike Srbije mogu da izraze svoju nesaglasnost po pitanju doniranja njihovih organa nakon moždane smrti. Jedna od najjednostavnijih i najsvrsishodnijih varijanti jeste uključivanje neophodnosti izjašnjavanja po ovom pitanju – to se može ostvariti bez nametanja dodatnih troškova građanima preko uključivanja pitanja na koje je potrebno odgovoriti ili stava povodom kojeg moraju da se izjasne prilikom popunjavanja formulara koji su vezani za ostvarivanje njihovih ličnih prava – takvo pitanje/stav je moguće uključiti u formulare za vađenje ličnih dokumenata (lične karte, pasoša, vozačke dozvole). Time bi se građanima omogućilo da, u određenim vremenskim intervalima tokom svog života dođu u situaciju da na licu mesta iskažu svoje preferencije, odnosno da se izjasne da li žele ili ne žele da se njihovi organi doniraju u slučaju moždane smrti. Arhitektura izbora ovde ponovo dobija na značaju i zaslužuje zaseban tekst o dizajnu datih formulara i formulaciji pitanja/stava. Pretpostavljena saglasnost bi ovim modifikacijama, pored povećanja broja potencijalnih donora organa, doprinela u većoj meri očuvanju integriteta građana Republike Srbije i njihovom osećaju da su oni ti koji su donošenjem odluke o uključenju u ovaj program iskazali svoju solidarnost i želju da i nakon smrti pomognu koliko je to moguće.

AutorLav Boris Kozakijević